Црне облаке као гаврани
моја самоћо – Црне облаке као гаврани
и осмех јесених ветрови
Хладна киша лије на сваке моје ране
за моју душу су удаљене путеви
молитва коју сам никада немолио
моја крв моји снови моје празне јутра
толико сам хтео бити једном срећан
и данас тужно ми је и тужно ће бити сутра
сад моје усне плачу црним вином
ово није вино, али река крви
последњи остао сам у твом срцу
мада сам желео увек бити првим
самоћа има очи плаве ко летно небо
али сад месец моје песме пише
видим да сањати је више непотребно
ако те моја надо нема више